Као што знате, на данашњи дан, 28. марта 1824. године, рођен је песник Бранко Радичевић. Наша школа с поносом носи име овог великог песника. Био је један од најоданијих следбеника Вукове реформе српског језика и писма. Користећи свој таленат, чак се и обрачунао са Вуковим противницима у песми „Пут”. Колико је био посвећен идеји увођења народног језика у књижевност показује и 1847. година, која се званично сматра годином Вукове победе. Тада је, уз „Рат за српски језик и правопис” Ђуре Даничића и Вуков превод „Новог завјета”, објављена и Бранкова збирка „Песме”, којом је показао сву лепоту писања уметничке поезије народним језиком. Стварао је највише под утицајем наше усмене поезије и грађанских песмарица свог времена. Поеме попут „Ђачког растанка” и „Туге и опомене”, уз песму „Кад млидија’ умрети”, антологијски су примери нашег песништва из 19. века. Поред Јована Јовановића Змаја и Лазе Костића, један је од најзначајнијих представника српског романтизма. Управо Бранков стих „Ње више нема, то је био звук” из наведене поеме „Туга и опомена” критичари сматрају нашим најдубљим продором у романтично. Својим стваралаштвом оставио је неизбрисив траг у српској књижевности.
Стихове „Певам дању, певам ноћу“ које сви знате, написао је 1847. године и посветио их је Мини Караџић, кћерки Вука Караџића. Послушајте ове дивне стихове и погледајте оригинални Бранков рукопис на линку https://www.youtube.com/watch?v=vDD0gS90Fu0
Ваша библиотекарка Тања
