Бранко Радичевић
Био је по рођењу Брођанин и Славонац а по детињству и младости Земунац и Сремац. Отац му је био у Броду царински чиновник и ту се Бранко 18. марта 1824 родио. Године 1830 премештен је пак Тодор Радичевић из Брода у Земун. Са собом је довео и Бранка, који је тада тек шест година имао. И ту у Земуну провео је Бранко најлепше своје доба. Оно детињство у ком се не зна ни за бриге, ни за невоље, у коме се скаче и трци, живи у ветар и не мисли на свет. У том добу пошао је октобра 1830. године у основну школу, које је прота земунски Јефтимије Ивановић врло дигао и у српском духу држао, а Василије Васиљевић надаирао, У овод добу почео се Васиљевић за ”јоту” загревати, која је била највећи грех против доташњег правописа. Бранко је исао у школу не знајући да у Земун Вук Стефановић често долази, ту код Василија Васиљевића ручава,да је почео купити народне песме и 1818, издао речник српског језика. Можда му је који пут у очи упао сакати човек са црвеним фесом, коме је другу ногу штула замењивала. Бранко је у то доба био 7-8 година стар а Вуку је било око 45. Старима и конзервативним земунцима се он није допадао. Хтео је ”рушити” православије и дебело ”јер” и уводити неку јоту. Али колонија јотоваца бивала је све већа. Васа Васиљевић угледан тргвац, радио је на њеном ширењу и са земунском Кошавом осећао је неки дах новог времена и танки мирис ”јоте”. У овоме прелому провео је Бранко Радичевић у Земуну, не имајући ни појма чему се људи боре и какве се идеје у месту и народу шире. Јота је била у школи забрањена и тешко учитељу, који би се усудио да на црну таблу напише ”јоту” и ђацима каже, да та кратка реч, та велика ”запјати” значи почетак новог доба у књижевности, рекао би човек у животу српског народа. У једној сатници, коју у почетку није нико озбиљно узимао, лежала је клица велике идеје, препорођаја књижевности, такорећи светског догађаја. Српски народ почиње први пут губити памћење. Од Косова је све губио а ништа није заборављао, али је у доба Бранка у Земуну, почео заборављати стари руско-словенски језик и правопис и увиђати свој језик и књижевност – да га сви разумеју. Све се то у Земуну збивало, када је царински службеник Тодор Радичевић у земунски ”контумац” (данашњи варошки перивој пред гимназијом) прегледао робу са Балкана и одмеривао царинске таксе а у Николајевској школи његов син Алекса, касније Бранко, у скамијама слушао како учитељ предаје предмете и тражи прилику да расејане ђаке казнити може. Прут и батине биле су у то доба педагошка средства, да се боље памти.
У српским, немачким и земунским школама провео је Бранко пуних пет година (1830-1835) и научио толико да је отац његов могао помишљати да га у гимназију пошаље. Од Земуна па до Карловаца, где је било гимназије, могло се за један дан стићи колима. Могао је у Карловце долазити и Бранка надзирати, које је без матере и слабуњав био. Ружа, мати Бранкова била је 1. Априла 1833 умрла, а од овог доба био је, такорећи, сам себи оставављен. Отац у служби а мати у гробу. Пуне две и по године била је кућа Тодора Радичевића празна, док најпосле и Бранко из Земуна не оде. То је било почетком 1835. Када је први гимназијски разред подје. И од овог доба па до Јула 1841 остаде Бранко у Карловцима, проводећи ферије у Земуну. Потоње године сврши шести разред и врати се у Земун, у коме дуже истаде. На лицу му се показивало бледило и телесна слабост као да је оца у бригу бацило. По савету лечника (можда др. Ђорђа Пантелића који је у вароши физик био), реши се Тодор Радичевић да Алексу не шаље у VII разред, него да га остави да се годину дана одмара. То је било од Јуна 1841, године до октобра 1842. Зиму, пролеће и лето ове године провео је Бранко у Земуну у одмору, заузет око тога да се опорави, оснажи и за тежи рад који је предстојао спреми. Добар зрак, купање у Дунаву, снажна јела и слатка сремска грожђа као да се слабачком ђаку помогли. У томе Тодор Радичевић буде службено премештен у Темишвар и Бранко мораде са оцем. У Карловцима у осталом и није били VII и VIII разреда. Ту у Темишвару сврши Бранко седму и осму гимназију, или како се онда говорили филозофију (1843-1841). Затим оде у Беч и поче слушати права, али их не заврши. Провео је три године на правном факултету али што је више слушао, права су му се све мање допадала. Године 1847. раскрсти са правима. У том настаде онај велики народни покрет који 1848, израсте у револуцију. Школе буду позатваране и Бранко се врати куци. Дође у Карловце а затим у Земун. И у једном и у другом месту имао је пријатеља и школских другова. Нарочито га је Земун са својим величанственим положајем и близином Београда привлачио.
У Земуну је био позната и мила особа. Прошле године (1847) штампао је он у Бечу прву књигу својих песама, дотле непознатим и слатким језиком. То је био онај језик за који се Вук у Земуну борио, када је Бранко у основним школама седео, а књига је била штампана овом ”јотом” од које су се конзервативни људи ужасавали. Мађарска револуција, народни језик, јота, Вук итд. – свако је за себ било преврат и гле, сад је почео и Бранко служити се тим одвратним стварима. Куд ће то одвести? У том пуче глас да је генерал Ђура Даничић добио битку. Написао је књигу под насловом “Рат за српски језик”, којом дебело јер и Хаџи-Светић до ноге буду потучени. Нова ера наступи, народи се умирише и све пође својим старим редом. Чудна је судбина хтела, да Бранко и Вук у Земуну заједно живе не познавајући један другог, да се касније упознају и свако у свом запну да српској књижевности нов правац дају. Бранко је у Бечу био чест гост Вуков а са њиме и Ђуром Даничићем ударао темеље нове књижевности. Можда је било честих разговора и о Земуну и о свом детињском добу Бранковом и невољама Вуковим. У Земуну је сахрањена и мати Бранкова као и мати Тодора Радичевића. Зна се где су им гробови. На каменима записана су имена. Али до данас није ниста учињено, да се кости Ружине пренесу на боље место. И у земунском парку требало би се Бранка сетити. Царински чиновници живели су и становали онда у ”контумацу” малом предграђу, затвореном зидовима. Ту је сва роба са истока истоваривана и по пропису неко време стајала. У том простору провео је Бранко пет година детињства, а у Вуковом зивоту видесмо какве је погрде он о истип просторијама од Милошевих агената бас у доба Бранкова бављења у истима слушао. Вука на једном делу контумаца нагрђују пријатељи Милошеви а на другом Бранко, дечак од осам и по година заузет играњем или школским књигама. Али је Бранко напустио и једни и друго и дошао до ”парламентарије”, намамљен виком и лармом, да види, како овог хромог човека са фесом на глави свакојакоим именима непознати људи називају. То би се могло назвати. Вук и Бранко у земунском контумацу 1832. године
