Пубертет је веома збуњујућ. У једном тренутку сам срећна, а већ у следећем – тужна или изнервирана. Видим да се мењамо, долазимо до свакојаких закључака; учимо о себи, о свету око нас, о људима.
Једва чекам да одрастем. Имам тринаест година. Од мене се очекује да се понашам и имам став одрасле особе, док се према мени опходе као према малом детету. Родитељи имају превише захтева. Очекују да ћемо и поред музичке школе, приватних часова, спорта… бити савршени ученици са свим петицама.
Ја сам перфекциониста. И најмања грешка ме убеди да се нисам довољно потрудила и да сам разочарала родитеље. Овај осећај ме често прати и чини да се осећам незадовољно, несрећно, недовољно… Сваке ноћи лежем у кревет љута на саму себе; заборављам да сам само човек којем је допуштено и да погреши. Јутра ми започињу са болом у стомаку и мучнином због страха и бриге. „ Можда ће нас данас питати историју; имамо, ваљда, и тест из географије… математика такође… у музичку морам да стигнем до десет… Јаоооој!!!“, врзма ми се по глави.
Недостаје ми безбрижно детињство када ми је највећа брига била са којом ћу се лутком играти, када је све било мирно и весело. Удаљила сам се од маштања које ми је живот чинило лепшим.
Одрасли свако моје расположење коментаришу са: „Само тражиш пажњу! Драмиш!“ Све би било боље када би ме озбиљније саслушали.
Желим да одрастем. Желим независност и слободу! Проћи ће, надам се, и овај пубертет! Треба се потрудити да протекне што мирније и лакше.
Сара Гостиљац 7/6
