„Бако, бако, јако ми је досадно“, рекла је моја мала унука Марта. „ Па, не знам шта да ти причам, све сам ти бајке света испричала“, одговорила сам јој. „Али, бако“ , рече Марта гледајући ме тужним окицама. „Добро“.
Било је то давно, давно, пре много година. Владало је зло. Људи су једни друге увек гледали само по спољном изгледу, нису марили за особине, карактер, морал. Гледало би се ко је шта обукао и какав ауто вози. У то време постојао је један огромни змај који је бездушно убијао невине људе. Звао се Ковид, на себи је имао белег на којем је писао број 19; надимак му је био Корона.
У великој, белој кули боравила је група витеза који су покушавали да покоре змаја. Радила је ту и једна вредна девојка по имену Јелица. Сваког дана је имала обрачун са Ковидом. Уз себе је имала сјајни мач којим је покушавала да га уништи. Витезови у белим оделима борили су се за животе људи. Једнога дана чаробњак је направио магични напитак који је учинио да змај више никада не убија људе на нашој планети. Људи су се удружили и устали против змаја, схватили су да то више није смешно. Храбра Јелица учинила је последњи корак – узела је свој сјајни мач и храбром змају одсекла главу. Од тада су људи поштенији, схватили су да су заједно јачи.
„Ваууу!!! Та Јелица је била баш храбра и вредна девојка, као и ја“, рече моја Марта.
„Хех“, насмејала сам се, док је дека стајао на вратима очију пуних суза.
Теодора Костић 5/6
